„Опевајући твој пород, славимо те сви као живи храм, Богородице, јер Господ који све држи руком, уселивши се у утробу твоју, освети, прослави и научи све да ти кличу:

Радуј се, шаторе Бога Речи!

Радуј се, већа од светиње над светињама!

Радуј се, ковчеже позлаћени Духом!

Радуј се, неисцрпна ризницо живота!

Радуј се, скупоцена круно побожних царева!

Радуј се, часна похвало богобојажљивих свештеника!

Радуј се, непоколебљива куло Цркве!

Радуј се, неразрушива тврђаво царства!

Радуј се, јер се тобом дижу заставе победе!

Радуј се, јер се тобом обарају непријатељи!

Радуј се, тела мога исцељење!

Радуј се, душе моје спасење!

Радуј се, Невесто неневестна!”

[Икос 12. из Акатиста Пресветој Богородици]

Увек и изнова, удивљење и чуђење – колика истинска љубав и преданост лику Пресвете Богородице је морала горети у срцу мелода – песмопојца Романа да би навезао овакву непоновљиву арабеску похвала, изванредних метафора а пре свега – од срца и из срца откинутих вапајних молитава.

Овај монументални спев прерастао је у нову поетску форму и постао узором за похвале свим Празницима, светима, иконама.

После мало одмора у средини Поста, у овој седмици се припремамо за велику завршницу великопосног подвига и путовања, подсећањем на Канон св. Андрије Критског, подвиг и узбудљиво, тешко схватљиво житије преподобне Марије Египћанке којој је Недеља пета – тзв. глувна – посвећена и бисер међу великопосним службама – Акатистно јутрење.

Велико је то охрабрење и додатно „гориво” да не посустанемо а велики дар појцима што могу да учествују приносећи нашој Предстатељници величанствено пјеније што га је пре век и по испевао наш појачки заштитник, св. Роман Слаткопојац.