БДЕНИЈЕ ПРАЗНИЧНО

Среда, 6. април у 17 ч.

„ […] А Његова страдања у овоме свету, а Његов Крст, а Његова смрт? Шта је Христова смрт? –Благовест, опет Благовест, све Благовести за мене и тебе и сваког човека. Јер смрћу је Својом смрт победио. Господ Христос победио сву највећу горчину, сву највећу муку рода људског и духа људског и тиме постао незаменљив Бог и Господ за свако људско биће, за сваког човека који не живи у овоме свету као слепа кртица него тражи одговор на стално и страшно и велико питање: Господе, ко сам? Ради чега сам ја човек у овоме свету? Зашто си ме створио као човека, а не као славуја, не као птицу, не као цвет, него си ме створио као човека? А гле, смрт је у мени. Ево, смрт Господа Христа ту моју највећу горчину и муку претвара Својом смрћу у радост, јер гроб Господа Христа постаје извор васкрсења. Његово Васкрсење, гле, ето Благе вести, вечне Благе вести за свако људско биће, за све који су у гробовима, за све наше претке, за сва људска бића која су сатрвена смрћу, сатерана у прах, сатерана у змије, у шкорпије, у црве. Он, Чудесни Бог, Господ Исус, распет спасава нас од сваке смрти и даје нам Живот Вечни. Васкрсењем Својим осигурава васкрсење свакоме од нас, васкрсење и Живот Вечни.”

[Ава Јустин, из Беседе на Благовести, ман. Ћелије, 1966]

Велики – и најчешће великопосни – Празник нам се ове године поставља на средини пређеног пута, да нас ободри, оснажи, обрадује, утеши. Празник који је, како певамо у тропару, почетак нашег спасења. Без тог тренутка и без послушности и смирености девојке Марије не бисмо имали ни „торжество торжестав” – Празник над празницима којем се приближавамо ходећи по лествици припремних и великопосних недеља.

Мноштво дивне поезије краси овај празник. Читави дијалози, заплети, размишљања који су се несумњиво одигравали у души Марије, која је требало да прихвати такву недокучиву промисао да Она буде та у чију утробу ће се сместити Несместиви Спаситељ рода људског.

Ове године ће, на жалост, изостати наше традиционално пјеније у манастиру Крушедолу, но нек да Господ да не посустанемо певајући „само” на домаћем терену.

Смештен ове године, изузетно, између Канона св. Андрији Критском и, по тематици сасвим блиске службе – Акатиста Пресветој Богородици, благовештенски празник ову седмицу чини раскошно свечаном. И ради нашег учешћа у тим и таквим службама, опет вреди што нас Господ није прибројао у славује, или цвеће. Све, разуме се, украшава творевину Божију и нарочито се пројављује као, ове године, доста успорен наговештај пролећа које Благовести увек прате.

Ј. А. Тонић