Храм
Светог Александра Невског
Београд

Архиепископија Београдско-карловачка

Цара Душана 63 - Дорћол

Судбина Дунавске капеле Светог Александра Невског за време балканских и Првог светског рата и њен поновни прелазак у Саборну цркву

Поделите чланак

Share on facebook
Share on linkedin
Share on twitter
Share on email
Положај цркве Св. Александра Невског 1912. године
Положај цркве Св. Александра Невског 1912. године

Први и Други балкански, а затим Први светски рат прекинули су и још једном одложили градњу цркве на Дорћолу.

У тешким ратним приликама 1912–1913 капела Светог Александра Невског свој живот морала је наставити у дорћолској школи подигнутој на месту где је некада постојала првобитна црква посвећена руском Светитељу, светом и благоверном кнезу Александру Невском.

У капели Александра Невског, за време окупације у Првом светском рату није се служило већ од самог почетка рата улето, односно од септембра 1914. Свештенство Дунавске капеле, на челу са главним тутором и старешином храма, Светозарем Цветковићем, за време првих аустријских бомбардовања Дорћола, са друге обале Дунава, евакуисало се приликом повлачења становништва из Београда. За то време храм су чували и свеће верницима продавали двојица црквењака и неколико црквених службеника, међу њима и Лазар Иванчић. У новембру 1914. из Београда одлази и прота Тома Стојадиновић који је до тада надзирао капелу у Дунавском крају. Последњи црквени рачуни биле су плате црквењацима исплаћене 1915. године, а од тада, па до 1920. капела није функционисала.

При уласку окупатора у Београд у септембру 1915, када готово ниједна зграда на Јалији није остала цела, капела је на овој локацији била веома оштећена, летопис је уништен, црквене књиге прихода су исцепане и затурене, страдала је архива, црква је опљачкана, одежде, утвари и црквени мобилијар оштећени су, затурени и само делимично пренети у саборну цркву, однета су црквена звона, растурена је приземна дрвена звонара, канцеларијски намештај и библиотека потпуно су уништени, а у просторије капеле, у школи, смештена је болница, тако да се богослужење за парохијане капеле у Дунавском крају морало вршити у Саборној цркви почев од 1915. године, јер је по наређењу окупаторске власти капела затворена, а преостало свештенство пребачено у Саборну цркву.

 

Још сличних чланака