„Буре различитих беда и зала, које су наишле на словенске народе, посредништвом вашим, разорите, преподобни, јер сте за служења многа били призвани, и у апостолском лику и у достојанству преподобних, и у части учитељској, воинствујућим исповедницима учини вас Господ, да сви Словени ради вас вапију: Алилуја!”

[Кондак 4. из Акатиста Светима]

Иако учитељи и учењаци – научници такорећи, а и монаси, није их мимоишло заиста ни војевање, ни осуђивање, ни тамница. Семе добро и многоплодовито су посејала света браћа, многоцени дар словенским народима, да писменима овековече матерњу мелодију језика и да Јеванђеље Господње пропоје и на том милом, топлом језику који се и данас грана и расцветава.

Данас смо на бојишту и ми који тим језиком говоримо и који би требало та писмена да одбранимо и сачувамо, не само пред налетом разноразних „беда и зала” са стране већ понајпре од нас самих и наше немарности.

Свети Кирило и Методије, посетите нас милошћу својом и оснажите нас да схватимо да се завојевачи не оглашавају само оружјем већ и накарадним притисцима и злостављањем језика.

Сетимо се и премудрог завештања св. Симеона, родоначелника светородне лозе немањићке – „Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.”

Паметноме доста.

Ј. А. Тонић