15. јули 2020.

У освит Празника Полагања Ризе Пресвете Богородице, у Господу је уснула – и заиста баш тако – наша Даре.

Свештенство и парохијани Невског, памте је са Литургија и дружења у парохијском дому, као ревносног члана наше заједнице током много година.

Лично, Дару не памтим, већ носим у срцу, као део младости, моје и свих најближих мојих пријатеља које сам упознала у чувеном ‘Крсманцу’ а који су, показаће се, постали и остали неодвојив део мог живота па и живота моје породице.

У Крсманцу сам први пут, са Даром, изговорила и пропевала оне напеве и стихове који ће одредити мој будући живот – духовне версе и ноте Мокрањчеве, Рахмањинова, Чајковског, Тајчевића…

Сасвим необичан пут којим сам потом ушла у цркву.

И за то јој – и више него за путовања, концерте, пробе, доживљаје – хвала.

Не знам прође ли неко наше дружење и седење а да се не продене барем једна од безброј антологијских Дариних узречица, поштапалица и бисера, обојених њеним врцавим бокељским наречјем. Тако, она је посејала, рекла бих – највредније, јер већ одавно живи у нашим причама као нека чувена тетка из фамилије, чије догодовштине, живот и прикљученија сви памтимо и преносимо даље, са много ведрине.

Само нам се Даре преселила.

Бог душу да прости и прими у своје окриље.

Ј. А. Тонић