Ову певачку сезону, у којој смо заједнички прославили – и наступом обележили – мојих двадесет година са Хором, у којој смо наставили традицију удадбе и женидбе чланова, као и ишчекивања нових хорских потомака, нисмо много путовали али смо пребацили „задати” број отпојаних бденија – окончали смо баш лепо: Литургијом на Празник Полагања ризе Пресвете Богородице (отпевали и новонаучену Херувимску песму Денисове) и појањем на венчању Јована, сина старешине нашег Храма, оца Ваје. Младожењу памтимо од времена кад је терао бицикл са помоћним точковима у порти и гњавио свог оца, тада посвећеног председника нашег Хора. Како је лепо дочекати такве догађаје!
За свој грош, уз послужење домаћина, у песми и причи задржасмо се и до поподне.
Јовану и Марији – часни ђакону су узнели „долгоденственое и мирное житие …”, ми прихватили уз карловачко многољетствије, и приде „Свадбену песму” Мокрањчеву.
Богу хвала што нам се дало и ове године да трајемо, а заједничком молитвом, и предстатељством благоверног Књаза, да не посустанемо и у будућим, надам се, многим, годинама.
Младе певачке снаге – дођите! Ветерани – не посустајте! Часни оци – подржите!
„… појте и преузносите у све векове!” J
Ј.А. Тонић
